ЗAБОРАВЉЕНА ХЕРОИНА ВАСИЛИЈА ВУКОТИЋ! Пише Радко Гарчевић

ЗAБОРАВЉЕНА ХЕРОИНА ВАСИЛИЈА ВУКОТИЋ!

Пише Радко Гарчевић

Свима нама је позната Мојковачка битка, али тек мали број људи зна за нашу јунакињу Василију Вукотић, ћерку сердара Јанка Вукотића. Многе генерације су биле ускраћене сазнања о храбрости и жртви ове велике жене, која је поштовање сабораца и народа стекла својом мудрошћу, храброшћу и пожртвовањем.

Василија Вукотић је рођена 1897. године на Чеву, њен отац Јанко, био је у сродству са краљевским домом Петровића. Био је братанац црногорске краљице Милене, жене краља Николе I Петровића. Тако је Василији њено племенско поријекло омогућило да се школује на Руском институту на Цетињу, који је основала руска царица Марија Фјодоровна – Романов. Заједно са још стотинак најбољих девојака Црне Горе учила је на српском, руском и француском језику и спремала се за позив наставника и васпитача.

Међутим, како то често бива, миран живот и школовање прекинуо је Балкански рат.

Васпитана у духу родољубља, тада петнаестогодишња Василија добровољно се пријавила. Док је Јанков син Вукашин још увежбавао сигурне кораке, дете које је тек срицало реченице, сестра Василија одлучила да га замијени и раме уз раме стане са оцем пред бајонете аустроугарске војне армаде, до тада скоро непоражене и незаустављиве. Храбро је корачала на Мојковцу између земље и неба у пламену.

Заједно са њом пријавила се и њена мајка Милица.

Од првог дана рата, заједно са мајком је учествовала у свим важним биткама.

- „Шта је било одлучујуће да се нађем на бојишту, да се изложим смртној опасности и суочим са језивим ратним призорима ? То што сам била старија од брата ! У то време из појединих црногорских кућа у рату је било и по пет мушких глава, а из куће сердара Јанка Вукотића - ниједна. То сазнање мучило је мога оца; као да је био врло несрећан што нема мушке деце стасале да стану под ратни барјак. Али кад већ није имао одраслог сина, имао је кћер...“ записивала је у својим бјелешкама млада Гагуна како је Сердар Јанко од милоште звао.

На Божић 1916. године, дијелећи добро и зло, заједно са свим храбрим борцима учествовала је у Мојковачкој бици, последњој трагичној епопеји Црногорске војске у Првом светском рату. У њој су црногорски ратници натчовечанском упорношћу и борбеношћу бранили одступницу српској војсци која се повлачила ка сјеверној Албанији. Храбра, скромна, лијепа и посвећена слободи српског народа. Таква је била Василија Вукотић, кћерка чувеног сердар Јанка, једна од жена хероја Првог свјетског рата. С обзиром на то да му је син јединац имао седам година, повео је у рат своју мезимицу која је била је уз оца у најљућим биткама, против вишеструко надмоћнијег непријатеља.

Млада девојка је брзо стицала војне вештине, била је прст у „шаци спартанаца“ сердар Јанка, који су надљудском борбеношћу живим штитом правили одступницу српској војсци, док се повлачила ка Крфу, пред силовитим налетом аустроугарске војне армаде. Све страхоте и патње, људску кланицу, преживјела је ова храбра дјевојка. Црногорски горштаци су уз велике губитке фанатично бранили положаје и одступницу српској војсци, чије су трупе касније успјеле да прођу кроз Скадар и ту сачекају савезничке бродове за Крф.

Забјележено је њено детаљно сведочење о потресним моментима битке:

- „Еј, моја мала, моја велика Црна Горо ! Велика си и величанствена на овај крвави празник, на овај свети дан, пун страве и ужаса. Сва си у пламену, гориш и нестајеш. Твоји синови леже без крви, без свести, згрчени, искомаданих цријева, откинутих руку и ногу. Нема ко да их опоје и сахрани. Еј, Црна Горо, племе ти љубим, образ ти љубим, крш ти љубим, не дај се! Нека непријатељ упамти овај дан, овај православни Божић, овај мраз, снијег обојен и његовом крвљу, нека упамти ово СРПСКО ПЛЕМЕ на чију је земљу пошао“.

Послије рата, Василија се са породицом преселила у Београд. Била је високо образована и сјајни познавалац руског и француског језика.

Можда се и имена великана лакше забораве, али поруке попут Василије Вукотић памтиће вјекови, посебно ону након Мојковачке битке када је рекла: „Да није било крвавог Божића на Мојковцу не би било ни Васкрса на Кајмакчалану.” СЛАВА ЈОЈ И ВЈЕЧНА ХВАЛА !